Kad rasprodamo i uništimo sve što imamo nećemo imati o čemu da brinemo niti da se oko nečega sekiramo, što je pravi blagoslov, zar ne…

Osim korone koja nam urniše psihu i živote, sedmicu iza nas je obeležilo budžetsko nadgornjavanje u Banjaluci. I Krizni štab je bio na mukama. Epidemiološka situacija jeste loša, ali protesti ugostitelja mogu da budu opasni. Zato im je rečeno da odluče da se kafići otvore. Kad već tržni centri rade, da mogu piće da popiju oni koji imaju za šoping. Jerbo smo u deficitu onih koji nemaju. Baja tvrdi da smo samo malo više pali od Srbije u koju je zlatno doba već stiglo. Kod nas je za sada stigao samo 1. april koji bismo mirne duše mogli da uvrstimo, ako ne baš među praznike, a ono u nacionalnu disciplinu.

“Znam da će mi jednog dana biti žao što pričam stvari u koje ne verujem, ali taj dan je daleko. Do tad će biti nevažno. Realno, skoro da su svi zaboravili onaj lapsus od prošli put kada sam pomešao partije. Uostalom, da sam Ajnštajn ne bih morao diplomu da nabavljam nego bih normalno studirao. A onda ne bih ni morao u stranku. Ovako, ko bi me, da nije partije, dočekao raširenih ruku, gurao u razne organizacije i takoreći direktno u skušptinu instalirao? Ispoštovali su me ljudi, pa je red da uzvratim. Uostalom, što bi šef rekao, sa gospodom gospodski, a sa novim načelnikom samo preko skupštinskog nišana. Kobajagi ćemo brinuti opštu brigu, ali je važno da pokažemo da je on zelen za našeg šefa, staru kuku”.

Ako ste pomislili da je ovo prošlonedeljno razmišljanje običnog srpskog vola, u zabludi ste. Vo je u štali preživao nezainteresovan za sve subvencije koje je naporima Vlade obasut. Bio je to tok misli običnog većinskog odbornika u Skupštini najvećeg grada RS. A komotno bi mogao da se pripiše većinskom odborniku u najvećem broju i mnogo manjih gradova, jerbo istu logiku slede.

“Budžet danas mora pasti ako je načelnik iz suprotne političke opcije” stajala je direktiva na otvorenom prozoru laptopa dok se smeće gomilalo oko kontejnera. Ali, koga briga za smrad pod prozorom dok šefova ruka po ramenu tapše.

Baja rekao da nedonošče koje, po logici stvari, treba da sluša tatu, mora da se kazni. A tata je starog kova. Sklon je da neposlušne bije, a poslušne mije. Zato je lakše ako slušate. Uostalom, kome je dobro donelo prkositi moćnima? Zna se ko ovde vozi traktor, a ko otvara kapiju. Jedan traktorista nam je sasvim dovoljan.

U isto vreme je taj što bije i traktorom upravlja sugerisao da bi Narodnu skupštinu trebalo poštedeti brige oko zaduživanja. Naime, od preteranih obaveza se stvaraju bore, a mi želimo da nam zakonodavno telo bude mladoliko i beslovesno. Jerbo ono i postoji zbog pokazivanja, a ne da suštinski funkcioniše. Na drugom su mestu oni koji brinu i odluke donose.

A oni ne sede, nego i lete i to samo za naše dobro. A kad već odlete, tamo nešto vide i mogu da uporede. Pa kad se vrate da nam kažu da smo najmanje pali. Doduše, Srbija je još manje pala od nas, ali kad se sve sabere, kažu, imali smo sreće što smo koronu dočekali na dnu. Pošto nismo mogli niže, nismo se ni ugruvali.

Sa druge strane, korona nam je dobrog i danela. Recimo, zadržala je mnogog koji je planirao da ode. Sad nema kud nego da čeka, trpi i da plaća porez. A, od poreza se, opet, finansiraju oni koji su određeni da jašu, pardon, lete. Ako vam idu na živce i vređaju inteligenciju, ko vam je kriv. Gledajte to sa vedrije strane.

Da ste u nekoj drugoj zemlji, ne bi toliko brinuli o vama. Ovako, čak i da se razbolite, možete da računate na besplatno lečenje kako tvrde i Baja i premijer, a bogami i predsednica. Sad, što to lečenje košta, druga je stvar. Ne može oboje. I da budete u rođenoj zemlji i da ne platite. Zna se da svaka ljubav košta.

Nije baš za utehu, ali, mada smo se zadužili i mnogo toga prodali, i dalje nam fali para. A za kredite je Tegeltija pravi čovek. Ipak, u nedelji iza nas nije imao mnogo sreće. Preporučivao se MMF-u, ali i Svetskoj banci. Mekšeg srca će izgleda biti ova potonja. Koštaće, ali o tome neka brinu oni koji će vraćati. Ako do tada naših potomaka uopšte bude bilo na ovim prostorima.

No, o tome nek brinu kreditori. Naše je da se zadužujemo. Stoga je logično što ne podnosimo one koji stvaraju profit. Idi ti, brajko moj, na drugo mesto pa budi uspešan. Zna se dobro da kod nas preduzeća, pogotovo javna, moraju da budu u dubiozi.

Zato će i smeniti direktoricu Šumskog gazdinstva u Vlasenici, a neće direktora RiTE Ugljevik, na primer. Jer, u Ugljeviku su spremni i duplo da plate neku uslugu samo da privatna firma napreduje i bude zadovoljna. A ova direktorica brine samo o državnom. Ako to nije sebičnost, ne znam šta je.

Uostalom, mi smo šumovita zemlja. Ako već imamo šume, nije u redu da imamo i dobit. Zato i treba smeniti one koji donose profit i postaviti one koji gomilaju gubitke. Jerbo, gubici su naš brend.

I jednog dana ćemo zbog gubitka biti na dobitku. Kad rasprodamo i uništimo sve što imamo nećemo imati o čemu da brinemo niti da se oko nečega sekiramo, što je pravi blagoslov, zar ne?

Milanka Kovačević